SUBOTIČKI PROTESTI - NEDOPUSTIVA NEOZBILJNOST
Prošle su tri protestne nedelje u Subotici. Iskreno, mnogi od nas bili su oduševljeni idejom jednog ozbiljnog subotičkog protesta. Ne znamo nikog iz organizacije, tako da smo tog 8. februara došli bez ikakve ideje šta da očekujemo i ko će to sve predvoditi.
Okupljenima, punim iščekivanja i energije, obratio se Žolt Đulai i predstavio kao subotički organizator protesta. Simpatičan čovek, vodio lep kafić, nažalost ekonomski neisplativ pa samim tim i tržišno neuspešan. Sve je bilo fino, blago i mlako. Vrhunac je bila izjava za medije gde je eto konačno neko iz Subotice dobio priliku da kaže šta nas muči ovde i zašto smo na ulici. Da se pomene kolaps javnog prevoza, neefikasna komunalna preduzeća, palanačka kulturna scena... On ponovo u svom opuštenom maniru, tiho, kulturno, izjavi da organizatori protesta "nemaju zahteve" i iznese tako opšte i mlako opravdanje za izvođenje ljudi na ulice, da je to neverovatno! Po toj izjavi 500 ljudi se smrzava pred "Jadranom" zbog toga što on i njegovi prijatelji "mladi intelektualci" Subotice nisu zadovoljni (na jedan najopštiji mogući način) situacijom u gradu. Ova mera neozbiljnosti organizatora, da istaknu napred tako mlakog i lošeg govornika. Pomislih, “čoveče, pa ovo kao da je neka režimska priča”...
Bio je tu i Pablo Domingez, antroplog iz Francuske, koji se slučajno zatekao u gostima kod suprugine familije, pa malo svratio...Čovek veze nema sa našim problemima, niti može ozbiljnije da poznaje ovdašnje prilike, da bi imao išta suvislo da kaže na temu. Njegovo prisustvo je bilo očigledno radi "evropskog" efekta na prisutne... Dobro zvuči.
Jedini koji je znao šta priča i zbog čega, bio je mladić iz Beograda, Vuk Velebit. Klinac, aktivista Centra savremene politike iz Beograda, osnivač portala European Western Balkans. Tu nam je sve bilo jasno. Kao sve priče do sada i ova je izgleda centralizovana u Beogradu i nikome nije u interesu da protest bude autentično subotički, sa snažnim liderima i jasnim zahtevima. Tako je prošao taj neslavni prvi protest i zacrtao trasu kojom će se dalje ići.
Na sledeću šetnju, nedelju dana kasnije, došla sam sama, jer drugih zainteresovanih za dalje praćenje ovih performansa u mom,okruženju nije bilo. Osećaj je, ovaj drugi put, bio potpuno drugačiji. Govornik je bila Nela Tonković, kraljica visoke kulture u našem gradu, da budem potpuno iskrena, više mi je delovala uvređeno što joj je kruna oteta, za čega krivi aktuelnu vlast, nego inspirisana na protest sa nama. Opet taj snobizam...i kivna je na partijsko zapošljavanje. Hm….ona govori u ime zaista obespravljenih ljudi, ljudi koji nikakvo stranačko zapošljavanje nisu prihvatili, nego su otišli odavde ili se bave nečim drugim. Svojim izborom da se stranački zaposli u Šapcu jasno je stavila do znanja da njoj nije do promene sistema.,Bio je to utisak koji se prenosio poluglasno oko mene.
Kad smo kod onih koji vode sistem, treći govornik, još jedan državno uhlebljen tip, neki kustos Milenković, iz Novog Sada, osuo je žestoku paljbu po ovom Labanu. Kontrast sa Žoltom od prošlog protesta bio je očigledan. Poenta je opet, bojim se namerno, promašena. Nije rešenje posle mlakog protesta bilo što žešće napasti Labana, on nije ništa novo, nego je trebalo protest konačno osmisliti, dati mu jasne ciljeve i usmeriti ga kritički na konkretan (ne)rad i poteze loše vlasti, a ne napasti lično predstavnike te vlasti jer vam se ne dopada kako deluju pred kamerama. Simptomatično je da uvek neko sa strane dođe da zauzima tvrdu liniju. A onda će da se povuče bezbedno na svoje državno finansirano mesto, van grada i da pusti sve one koji su skandirali na njegove teške reči, da se ovde mačuju sa premoćnim vlastima. Ova šetnja bila je, po mom skromnom mišljenju, još jedan ideološki i organizacioni promašaj.
Kod mene je kao u bejzbolu, svima dajem tri šanse da zamahnu i udare loptu, a onda ispadaju. Tako sam ovaj osvrt ostavila za posle treće šetnje, da dam sud da li postoje šanse za bolje ili organizatori definitivno ispadaju. Došao je i taj treći petak. Otišla sam i pred najmanje ljudi do sada, gledala opet jedan otužni igrokaz. Red mlakosti, red agresije, pa onda opšta mesta. Zvučno ime iz Beograda ovog puta je bio Goran Šušljik, zaista sjajan glumac i producent, inače rođeni Subotičanin. On je vrlo kratko nešto rekao, bez ideje i smera. Više se osvrćući na svoje detinjstvo u gradu nego na konkretne probleme danas, koje i ne može znati jer decenijama ne živi ovde. Za loženje mase ovaj put je bio zadužen subotički glumac Arpad Černik. Meni je poprilično čudno što na protestima redovno viđamo Jenea Maglaija, koji je redovno među okupljenima ali ne vidim da je doprineo masovnijom podrškom. Što svedoči kako o njemu, tako i o još ponekim “slobodnjacima” koji su pozivali ljude da dođu ali je odziv više nego poražavajuć za političke organizacije koje imaju bilo kakve ambicije u gradu.
Definitivno je ovo treći promašaj i ova priča ispada sa mog radara za dalje. U čemu je problem, dragi sugrađani, sa svim ovim? Biću surovo iskrena. Suština je da protesti imaju malo učesnika i nikakve rezultate, jer ih organizuju frustrirani umetnici i salonski revolucionari, koji nisu osetili na svojoj koži probleme koje tište Subotičane. A Subotica trans je bio problem i pre pet i pre deset godina, a komunalni sistem je bio korumipran i tada kada su, bez problema, današnji "borci za građanska prava" vozili na državni benzin, uzimali državne stipendije i vukli projektno finansiranje.
Eto zato neću više da šetam sa njima! Jer su za obične ljude u Subotici tri puta veći borci Mikloš Nađ Olajoš i Blaško Gabrić. Čika Mikloš decenijama ukazuje na nepravde, bez obzira ko je na vlasti, vrši pritisak na sve institucije, iznosi podatke, traži pravdu za radnike pljačkaški privatizovanih državnih preduzeća. Gde su te teme na protestu?
Ne, protest hoće samo lepšeg, uglađenijeg i "kulturnijeg" političara, a honorare i projekte će naravno potpisati "prvoborci" sa protesta.
